Blog

Zaštita na radu podrazumeva niz aktivnosti čiji je cilj otklanjanje opasnosti u tehnološkom procesu i organizacionom sistemu kako bi se rad učinio bezbednim i time stvorili povoljni uslovi za očuvanje ljudskog zdravlja i materijalnih dobar.

Zaštita na radu je sastavni deo organizacije rada preduzeća ili ustanove i obuhvata mere i sredstva koja su neophodna za ostvarivanje bezbednih uslova na radu. Funkcija zaštite na radu sastoji se iz mera i aktivnosti čiji je cilj sprečavanje nesreća i povreda na radu i stvaranje uslova za bezbedan rad i očuvanje zdravlja radnika.

U ostvarenju zaštite na radu učestvuju tri osnovna elementa:

I – Preduzeće Uprava preduzeća mora da ima pozitivan stav prema zaštiti na radu. Preduzeće mora da obezbedi materjalna sredstva za formiranje i rad tima koji sprovodi zaštitu, materijal za edukaciju i obuku radnika u oblasti zaštite, lična zaštitna sredstva, da omogući korekcije u tehnološkom procesu i mere zaštite vezane za inoviranje i održavanje procesa rada.

II – Radnici Radnci su motivisani da učestvuju u procesu ostvarenja zaštite na radu i na taj proces mogu mnogo da utiču ako se pridržavaju propisa o načinu rada. Da bi se postigli dobri rezultati radnici moraju da se edukuju o značaju i načinu ostvarivanja bezbednih uslova na radu.

III – Tim koji sprovodi zaštitu Treba da bude integralni deo preduzeća ili ustanove. Čine ga inženjeri zaštite na radu i zaštite od požara, tehnolozi, projektanti, specijalisti medicine rada i drugi. Zadatak ovog tima je da stvara programe i planove za bezbedne uslove na radu, za obrazovanje i obuku, da prati promene u operacijama i tehnologiji i da evaluira rezultate sprovedenih mera. Pored toga veliku ulogu u ostvarivanju zaštite na radu ima i država, donošenjem odgovarajućih zakonskih akata iz ove oblasti i kontrolom poštovanja tih zakona preko inspekcijskih organa. U mnogim zemljama posebnu ulogu u kontroli primene mera zaštite na radu imaju i sindikati.

Može se manifestovati kao lokalni zamor ili kao zamor celog organizma. Zamor je pojava koja se još uvek nalazi u domenu fizioloških reakcija organizma, jer u suštini predstavlja signal koji opominje organizam da treba da prekine aktivnost zbog prekomernog opterećenja. Tri su osnovne karakristike zamora:

• zamor je individualna pojava – npr. jednom smo u stanju umora gladni, a drugi put izgubimo apetit
• reverzibilnost unutar 24h -posle odmora osećaj zamora nestaje i sve funkcije se vraćaju u normalu
• izazvan je raznim životnim i radnim okolnostima

TEORIJE NASTANKA ZAMORA

Postoje mnoge teorije koje objašnjavaju nastanak zamora, ali ni jedna od njih nije sa sigurnošću objasnila uzrok nastanka zamora, tako da verovatno ovaj fenomen nastaje kao posledica više faktora. Teorija promenjene hronaksije Skeletni mišići aktiviraju se putem nadra-žaja koji do njih dolaze preko mijeliniziranih nerava preko neuromuskularne ploče. Posle svakog sprovedenog nadražaja sledi vreme kada je membrana nerva depolarizovanaza za vreme kojeg draž bilo koje jačine ne može da se sprovede kroz nerv ni da deluje na mišićno vlakno.

Kod poslova koji zahtevaju brze, učestale pokrete nadražaji se stvaraju sa većom učestalošću i padaju u vreme refrakternosti te se ne mogu sprovesti kroz nerv do mišića. Kao posledica toga rad se menja po brzini i kvalitetu ili prestaje, odnosno nastaje zamor. Teorija ugušenja Za rad svake ćelije potreban je kiseonik, mišićne ćelije ga koriste u toku svog rada za izvođenje kontrakcije. Pri radu organizam može maksimalno da obezbedi do 10 puta više kiseonika.

Kada rad traje duže ili je naporniji nedostaje O2, mišićna ćelija se guši i organizam se zamara. Teorija iscrpljenja Mišićna ćelija za svoj rad, koristi E dobijenu razgradnjom ATP-a na ADP i AMP. U toku rada koji je u skladu sa fiziološkim kapacitetom ta utrošena E se nadoknađuje razgradnjom glukoze iz krvi i glikogena iz jetre.

Kada se ove rezerve glikoze i glikogena iscrpe, organizam se zamara i rad prestaje. Teorija intoksikacije Rad koji traje duže ili je teži nego što aerobni kapacitet osobe može da reguliše, zahteva uključenje anaerobnog kapaciteta u toku koga se metabolizam zaustavlja u Krebsovom ciklusu na nivou pirogrožđene i mlečne kiselčine koje se nagomilavaju u mišićnoj ćeliji. Sa druge strane, pri takvom radu se utroše i energetske rezerve (ATP, kreatininfosfat, glikoza, glikogen), pa se metabolizam neobavlja do kraja.

Kao posledica ovoga dolazi do poremećaja u ćelis-kom metabolizmu i gomilanje kiselih metaboličkih produkata, ćelija se truje, nastaje zamor i rad prestaje. Aktivaciona teorija Odnosi se pre svega na umni rad. Po njoj spoljašnja draž (nalog za rad) deluju na koru velikog mozga (aktivira je), a preko nje na retikularnu formaciju u kojoj se odigravaju procesi ekscitacije i inhibicije koji indukuju jedan drugog. Postoje dva tipa ovog procesa Naizmeničana indukcija – kada ekscitacija jednog centra izaziva inhibiciju drugog i obrnuto i Autoidukcija – kada se naizmenično u jednom istom centru smenjuju ekscitacija i inhibicija Kako je dejstvo kore i retikularne formacije recipročno, a radne situacije doprinose različitim nivoima psihičke tenzije, to se i nivo aktivacije menja (od stanja najveće ekscitacije do pospanosti). Zamor nastaje usled neadekvatne aktivacije, odnosno inhibicije centara koji su pri radu bili duže ekscitirani.

MODERNO SHVATANJE ZAMORA

Po ovom shvatanju zamor je centralnog porekla. Smatra se da se funkcije CNS-a koje su u toku rada angažovane, iz nekog razloga dezintegrišu i njihovi delovi ponovo integrišu na nekom drugom nivou ili po drugom modelu što se manifestuje kao zamor. Lokacija ovih procesa do danas nije utvrđena. FIZIČKI ZAMOR Povećana potreba mišića za O2 i E u toku rada obezbeđuje se povećanjem rada KVS i RES sistema kao i povećanjem iskorišćavanja O2 u mišićima.

Kad je rad dugotrajan, težak ili se obavlja ubrzanim ritmom, nastupa zamor zbog nemogućnosti zadovoljenja povećane potrebe za kiseonokom u mišićnom tkivu. Funkcionalni aerobni deficit (FAI) – Izražava granicu za fizički napor. Izračunava se po formuli: FAI=Vo2max (predviđeni)-Vo2max (izmereni)* 100 gde je: – Vo2 max (predviđeni) – Vo2 max (predviđeni) – Max. aerobni kapacitet predviđen na osnovu starosti, pola, težine i visine radnika – Vo2 max (izmereni ) – Izmereni maksimalni aerobni kapacitet tog istog radnika. VRSTE FIZIČKOG ZAMORA Zamor pri dinamičkom radu Nastaje kada je u radu angažovano više od 1/7 mišićne mase. Tada organizam nije u stanju da obezbedi dovoljno O2 i E, dolazi do poremećaja akcionih potencijala koji se provode skeletnim nervima, insuficijencije mišićnog krvotoka, kiseli metabolički produkti se gomilaju u mišićnim ćelijama što sve dovodi do usporenja i prestanka rada mišića.

Promena brzine i ritma mišićnog rada takođe može da bude uzrok zamora jer se skraćuje vreme dekontrakcije mišića pa on ne stigne da se u potpunosti oporavi. Zamor pri statičkom radu Nastaje kada rad od mišića zahteva da ko-riste veliki procenat svoje maksimalne izometrijske moći. Smatra se da izometriska napetost preko 20-30% maksimalne izaziva potpunu kompresiju lokalnih krvnih sudova. Zbog nemogućnosti aerobnog uključuje se anaerobni metabolizma, pri čemu se stvara i nagomilava mlečna kiselina koja prouzrokuje bol u mišićima što dovodi do usporenja i prestanka rada mišića.

Mišići koji obavljaju određeni fizički rad imaju uvežban motorički model kojim najefikasnije obavljaju određeni rad. Kada zbog zamora prestanu da rade, rad mogu da preuzmu drugi, pomoćni mišići koji nemaju uvežbane motoričke modele pa rad obavljaju sporije i manje efikasno. Klinički znaci fizičkog zamora • Psihomotorna usporenost, • nespretni i suvišni pokreti, • pojava spontanih pauza,
• opadanje radnog učinka i greške u radu,
• povećan traumatizam na radnom mestu,
• iscrpljenost, bezvoljnost i apatičnost,
• promena raspoloženja,
• razdražljivost i svadljivost,
• paspanost i zaboravnost,
• osećaj nelagodnosti ili čak bola,
• povećana frekfencija disanja i pulsa,
• lako povećanje krvnog pritiska,
• povećana kožna temperatura,
• povećana količina izlučenog znoja,
• povećan broj treptaja očnih kapaka Subjektivni znaci zamora su veoma značajni za njegovu procenu, ali imaju dva bitna nedostatka. Subjektivan doživljaj zamora vremenski zaostaje za promenama koje su se u organizmu dogodile. Osobe koje su veoma motivisane da rade često ne osećaju zamor, pa rade i dalje, tako da preskačući doživljaj zamora, odmah dolaze u stanje premora.

PSIHIČKI ZAMOR

Kod umnog rada preoladavaju psihički fenomeni uz neznatno motoričko angažovanje. Za razliku od mišićnog rada kod umnog rada se količina krvi u moždanom tkivu neznatno povećava, tako da se umni rad ne može meriti količinom utrošenog kiseonika, pa se ni zamor kod umnog rada ne može objasniti klasičnim teorijama zamora već je verovatnije da objašnjenje leži u aktivacionoj teoriji. Simptomi umnog zamora isti su kao i zamora drugog porekla, a od objektivnih pokazatelja imamo:
• sporije i konfuznije rasuđivanje,
• opadanje intelektualnih funkcija – i to redom, prvo najfinije, pa postupno grublje,
• promena raspoloženja PREMOR Ukoliko rad koji je doveo do akutnog za-mora traje i dalje, nastaje hronični zamor odnos-no premor. Za razliku od akutnog zamora koji odmorom u potpunosti nestaje u toku 24 sata, kod premora se osoba danima ne oporavlja, a novi radni dan započinje već umorna. Premor dakle predstavlja patološku pojavu i negativan efekat rada. KLINIČKI ZNACI PREMORA
• Radi bez volje i sa velikim naprezanjem,
• stalno je umoran i nemože se odmoriti za 24 h,
• iscrpljen i zamoren ujutro pre početka rada,
• često oboleva usled smanjene otpornosti,
• pojačana razdražljivost,
• opadanje interesovanja za rad,
• gubitak apetita i smanjenje telesne težine,
• neurotsko reagovanje ako premor traje duže,
• tahikardija,
• opadanje krvnog pritiska.

ODMOR

Fiziološka odbrana organizma od zamora jeste prestanak rada odnosno odmor. Tada se organizam oporavlja, osoba se subjektivno bolje oseća, tj. zamor postepeno nestaje. Odmor treba da nastupi odmah nakon nas-tanka zamora i da traje do oporavka svih izmenjenih funkcija. PODELA ODMORA PO NAČINU NASTANKA Spontani odmor Nastaju u toku samog rada, njih osoba ne planira, već biva primorana da na kraće ili duže vreme prestane da radi da bi se odmorila. Prekidu rada prethodi subjektivni doživljaj nekog vida nemoći (radi sporije, nespretnije, greši i sl.) ili smetnje somatskog tipa (bolovi, tremor, malaksalost itd.).

Organizacija režima rada gde su ovakve spontane pauze moguće je veoma dobra. Istraživanja pokazuju da je i efikasnost takvog rada veća nego kada je vreme za odmor strogo planirano jer se nikada ne može planirati vreme pauze koje odgovara svim radnicima. Planirani odmori Odmori mogu i da se programiraju u okviru planiranog režima rada i odmora. Oni se najčešće planiraju za celu radnu grupu. U principu bolji efekti se postižu kraćim a češćim pauzama.

PODELA ODMORA PO SADRŽAJU

Pasivni odmori U toku pasivnog odmora osoba prestaje da radi, a organizam je u stanju mirovanja, najbolje je da osoba tada leži. Vreme potrebno za ovakav odmor zavisi od težine i trajanja rada koji je doveo do zamora i može se izračunati po formuli: Dužina potrebnog odmora = Težina prethodnog rada (u Kcal/min) * 100 (u % trajanja prethodnog rada) Aktivni odmor Aktivni odmor je odmor promenom rada odnosno anti-opterećenjem. On je efikasniji od pasivnog odmora ukoliko je do zamora došlo usled umnog rada, statičkog rada i dinamičkog rada manjih mišićnih grupa. Predstavlja skup sportsko rekreativnih aktivnosti koje su usme-rene na uključivanje ne zamorenih mišića u rad.

Pri aktivnom odmoru rad se ne zaustavlja već ga obavljaju druge mišićne grupe. Suštinu ovakvog odmora je moguće objasniti fiziologijom retikularne formacije. Kada je rad doveo do zamora odgovarajućeg centra, njegovu ekscitaciju smenjuje faza inhibicije (autoinhibicija) što dovodi do zaustavljanja rada i nastanka pasivnog odmora. Međutim ako se pri nastanku zamora, programiranjem nove aktivnosti, ekscitira neki novi centar, ekscitacija tog centra (zbog naizmenične indukcije) izazvaće produbljenu inhibiciju centra prvobitnog motoričkog modela. U toku njenog traja mišićna ćelija se oporavlja više i brže nego pri običnoj autoin-hibiciji, pa je zato efekat ovakvog odmora bolji. Postoji nekoliko modela sportsko rekrea-tivnih odmora koji se koriste na početku i kraju radnog vremena ili u pauzama. To su posebni programi vežbanja koje izvode stručnjaci iz tih oblasti.

Svaki rad odlikuje se određenim stepenom težine. Težina nekog konkretnog rada ne bi smela da bude veća od onog koji određeni pojedinac može da realizuje, a da pri tom ne naruši homeostazu svog organizma. Težinu rada dakle određuje konkretan rad prema konkretnom čoveku. PROCENA TEŽINE RADA Procena težine rada u fiziologiji vrši se u cilju:

• normiranja radnog opterećenja
• programiranja režima rada i odmora
• vršenja profesionalne selekcije Procena težine rada može se izvršiti na osnovu određivanje utrošene energije tokom rada. Energetska potrošnja kreće se od 4-6 kJ/min. u miru do 50-80 kJ/min. pri izrazito teškom fizičkom radu. Na energetsku potrošnju dominantan uticaj imaju pol, godine starosti i stepen uvežbanosti. Prema energetskoj potrošnji rad može biti:

• Lak rad 10,9-15,5 kJ/min.
• Umeren rad 15,5-20,5 kJ/min.
• Težak rad 20,5-26,0 kJ/min.
• Vrlo težak rad 26,0-32,7 kJ/min.

Ovakva podela se može primeniti samo na dinamički, fizički rad sa pretežnom aktivacijom velikih mišićnih masa u aerobnim uslovima. PRAĆENJE DRUGIH POKAZATELJA FUNKCIJA LJUDSKOG ORGANIZMA Merenjem količine utrošenih kalorija tokom rada, rad se meri nezavisno od čovekovog ulaganja i njegove mogućnosti da taj rad obavi, što znači da se ne meri napor. Zato se utrošak energije tokom rada mora konbinovati sa pokazateljima drugih funkcija čovekovog organizma koji učestvuju i menjaju se u toku rada.

Za jedan isti rad izražen istom količinom utrošene energije, različiti ljudi ulažu različite napore, te reaguju različitom aktivacijom, izdržljivošću, zamorom, subjektivnim doživljajem itd. Procena težine rada je dakle dinamički posao, koji uz poštovanje pojedinačnih kriterijuma, mora da se obavlja za svaku situaciju posebno i to uzimajući u obzir sve aspekte rada i napor čoveka koji ga obavlja. ELEMENTI TEŽINE RADA Zahtevi rada Određuju težinu rada na više načina. Među zahteve za određenim funkcijama spadaju: morfološki, antropometriski zahtevi (telesna težina i visina…), zahtevi za određenim stepenom fizičke snage, zahtevi za sistemima koji obezbeđuju kiseonik i razmenu materija (KVS, RES…),

• zahtevi za određenim senzibilitetom,
• zahtevi za receptorima,
• psihološki zahtevi itd. Npr. rad će biti težak čoveku čije je maksimalno dohvatno polje 210 cm, ako je ručica komande kojom rukuje na visini od 250 cm, a neće biti težak za čoveka čije je dohvatno polje 250 cm. Na istom radu zahtevi rada su najčešće mnogobrojni. Što je broj zahteha veći rad je teži. Npr. fizički rad u toploj radnoj sredini znatno je teži od istog rada u zoni konfora.

KLASIFIKACIJA TEŽINE RADA

Prema ostvarenoj potrošnji kiseonika:
• lak rad – rad pri kome je u čitavom toku rada očuvana ravnoteža između potreba i snabde-vanja organizma kiseonikom.
• umeren rad – rad koji je u početku anaeroban, da bi se nakon stvaranja ravnoteže između potreba i snabdevanja, na novom energetskom nivou, anaerobni produkti metabolisali u toku samog daljeg rada.
• težak rad – rad kod koga se produkti anae-robne konponente rada kumuliraju i metabolišu tek po prestanku radne aktivnosti. Ciklus ovakvog rad može trajati do 30 minuta.
• vrlo težak rad – rad kod koga je energetska potrošnja blizu granice maksimalnog aerobnog kapaciteta. Pri ovakvom radu gomilanje anaerobnih produkata već posle nekoliko minuta zaustavlja radnu aktivnost. Prema procentu angažovanog max. aerobnog kapaciteta:
• lak rad do 25% MAK
• umeren rad 25 do 50% MAK • težak rad 51 do 75% MAK
• vrlo težak preko 75% MAK

Stres se može definisati kao opšta nespecifična reakcija organizma izazvana nepovoljnim i štetnim uticajima iz spoljne i unutrašnje sredine. Stresna reakcija ima zaštitni karakter, usmeren na to da se mobilišu svi resursi organizma u cilju zaštite od nepovoljnih i štetnih uticaja. Prema medicinskom shvatanju stres je bilo koje štetno dejstvo spoljašnjeg ili unutrašnjeg porekla koje narušava prirodnu ravnotežu organizma, tako da se javlja reakcija prilagođavanja praćena različitim fizičkim i psihološkim poremećajima koji mogu dovesti do nastanka bolesti. Opšte je mišljenje da stres nije bolesno stanje već funkcionalno stanje narušene ravnoteže organizma i kratkotrajne psihofiziološke pometnje, koje je moguće razumeti kao reaktivno stanje na granici između zdravlja i bolesti.

VRSTE STRESA PREMA VRSTI STRESOGENIH FAKTORA

Fizički stres Izazvan energetskim promenama u okolini organizma, odnosno mehaničkim i fizičkim dejstvom npr. udari, potresi, nagla promena temperature, buka i dr. Biološki stres Izazvan biološkim i fiziološkim činiocima kao što su: povrede, gubitak tečnosti, toksični i infektivni agensi, gladovanje, poremećaji biološkog ritma itd. Psihološki stres Izazvan iznenadnim i neočekivanim životnim događajima, opasnim situacijama, raznim lišavanjima, konfliktima i dr. Socijalni stres Izazvan činiocima socijalne prirode kao što su nagle: društvene promene, socijalne krize, interpersonalni sukobi, revolucije, pljačke, progoni, ratovi… Psiho-socijalni stres Termin koji se sve više koristi kako bi obuhvatio i psihološku i socijalnu komponentu stresa imajići u vidu da se one najčešće javljaju zajedno.

PREMA ŽIVOTNIM SITUACIJAMA U KOJIMA NASTAJE

Životni stresovi Vezani su za događanja u svakodnevnom životu ili porodici. Profesionalni stresovi Vezuju se za posao koji čovek obavlja. Razvojni stresovi Vezuju se za životne krize i određene periode u čovekovom životu npr.: polazak u školu, pubertet, adolescencija, zaposlenje, stupanje u brak, odlazak u penziju i sl. Akcidentalni stresovi Vezuju se za vanredne situacije ili iznenadne događaje: elementarne nepogode, saobraćajni udesi, havarije, smrt u porodici, gubitak imovine, posla i sl.

PREMA UTICAJU NA ORGANIZAM

Eustres – Ukoliko stresni odgovor ostane u granicama zaštitne uloge (upozorenja). Distres – Ukoliko je stresna reakcija praćena štetnim posledicama po organizama.

PREMA FIZIČKOM I SOCIJALNOM KONTEKSTU U KOME NASTAJE Ekološki stres – Koji se doživljava pri prilagođavanju na novu geografsko-klimatsku sredinu. Urbani stres – Koji se doživljavaju pri prilagođavanju na urbanu sredinu Akulturacioni stres – Koji se doživljavaju pri prilagođavanju na drugu kulturu FIZIOLOGIJA STRESA Za fiziologiju stresa važno je poznavati dve neuro-endokrine osovine i to: HIPOTALAMUS→ADENOHIPOFIZA→KORA NADBUBREGA Hipotalamus kontroliše većinu vegetativnih i endokrinih funkcija u organizmu i mnoge oblike emocionalnog ponašanja.

Hipotalamus luči oslobađajuće i inhibirajuće faktore, koji kontrolišu lučenje hormona adenohipofize. U fazi stresa luči se kortkotropin oslobađajući faktor (CRF), pod čijim dejstvom adenohipofiza luči adrenokortiko-tropin (ACTH), koji izaziva lučenje adrenokorti-kalnih hormona iz kore nadbubrežne žlezde od kojih je najznačajniji kortizol. Stres u roku od ne-koliko minuta dovodi do povećanja lučenja korti-zola i do 20 puta. Kortizol ima brojne funkcije u kontroli metabolizma proteina, masti i ugljenihhidrata Stimuliše glikoneogenezu u jetri – dolazi do porasta rezervi glikogena u jetri Umereno smanjuje korišćenje glikoze u svim ćelijama u organizmu – dolazi do porast glikoze u krvi.

Smanjuje zalihe proteina u skoro svim ćelijama osim u jetri – povećanje konc. proteina u krvi i jetri. Podstiče mobilizaciju masnih kiselina i nji-hov korišćenje za dobijanje energije Ima antiinflamatorno dejstvo i suprimira imunološki sistem Na ovaj način kortizol koji se luči u fazi stre-sa pomaže da metabolički sistem kao izvor ener-gije umesto glikoze koristi masne kiseline. Svrsishodnost ove reakcije još uvek nije do kraja poznata. Lučenje CRF i ACTH nalazi se u direktnoj negativnoj povratnoj sprezi sa nivoom kortizola u plazmi, ali su stresni stimulusi nadmoćniji i uvek mogu da nadvladaju povratno dejstvo kortizola.

HIPOTALAMUS→SIMPATIKUS→SRŽ NADBUBREGA

Autonomni nervni sistem (ANS) kontroliše pre svega viscelarne funkcije organizma. Senzorni signali ulaze u autonomne ganglije koje se nalaze u kičmenoj moždini, moždanom stablu i hipotalamusu, odakle se nakon obrade simpatičkim (Sy) i parasimpatičkim (PSy) nervnim vlaknima šalju odgovori u viscelarne organe čime se kontroliše njihova aktivnost. Sistemi Sy i PSy deluju recipročno, ali veći-nu organa dominantno kontroliše jedan od njih. Na krajevim Sy i PSy nervnih vlakna luči se jedan od dva transmitera Acetil-holin (Holinergična vlakna) – Se luči na krajevima svih pregangliskih Sy i PSy vlakana, kao i na krajevima PSy i pojedinih Sy nerava (za znojne žlezde, piloerektorne mišiće i neke krvne sudove).

Acetilholin stimuliše efektorne organe vezu-jući se za muskarinske i nikotinske receptore na njima Noradrenalin (adrenergična vlakna) – Se luči na krajevima većine Sy nervnih vlakan Noradrenalin stimuliše efektorne organe vezujući se alfa i beta receptore na njima. Deo Sy pregangliskih vlakana završava se direktno u srži nadbubrežne žlezde. Preko ovih vla-kana srž nadbubrežne žlezde stimuliše se na lučenje hormona adrenalina (80%) i noradrena-lina (20%) koji se putem krvi prenose u sva tkiva. Simpatička stimulacija viscelarnih organa se dakle odvija na dva načina direktno preko simpatičkih nerava i indirektno preko hormona srži nadbubrega koji preko krvi dospevaju do viscelarnih organa. Noradrenalin koji se iz Sy nervnih završeta-ka luči direktno u tkivo ostaje aktivan samo neko-liko sekundi, dok noradrenalin i adrenalin koje srž nadbubrega luči u krv ostaju aktivni sve dok ne difunduju u tkiva. Kod stresa dolazi do masivne aktivnosti simpatikusa kao rezultat čega dolazi do reakcije celog organizma koja povećava njegovu sposob-nost da obavlja naporan fizički rad i to na više načina:

• povećava se krvni pritisak,
• povećava se dotok krvi u aktivne mišiće, a smanjuje u organe koji ne učestvuju u motornoj aktivnosti,
• raste ćeliski metabolizam u celom organizmu,
• povećava se nivo glukoze u krvi, glikoliza u jetri i mišićima, snaga mišića i mentalna aktivnost. Kao što je već rečeno ANS kontroliše hipotalamus ali i kora velikog mozga. Izgleda da viša područija mozga mogu promeniti delovanje ANS toliko snažno da mogu izazvati i neka oboljenja (peptički ulkus, opstipaciju, srčane palpitacije ili čak srčani udar).

ISPOLJAVANJE STRESNE REAKCIJE

Faza alarma (Šoka) Kada individua postaje svesna prisustva stresogenog faktora i obraća pažnju na njega u cilju definisanja i procene stresora. Tada se na emocionalnom planu uočava zbunjenost, neverica prema okolini. Procesi opažanja i mišljenja su narušeni tako da je otežana objektivna ocena situacije i donošenje pravilnih rešanja. Usled sužene percepcije često dolazi do fiksiranja za po-jedine detalje dok se druge karakteristike zane-maruju (fenomen tunelskog viđenja). Faza mobilizacije (Aktivnog suprotstavljanja) Ovu fazu karakteriše mobilizacija resursa celog organizma radi suprotstavljanja delovanju stresora i razvoju neželjenih posledica. Vrši se analiza situacije, suočavanje sa okolnostima, tes-tiraju se moguća rešenja i donosi konačna od-luka o suprotstavljanju i savladavanju izvora stresa ili se preduzima bekstvo iz stresne situacije.

Ukoliko se ni aktivnom borbom ni bekstvo ne razreši stresna situacija dolazi do regresije na mentalno-emocionalnom i bihevioralnom planu, javljaju se greške, aktiviraju neke automatske navike, a u daljem toku i neki instiktivni šabloni. Ako sve ovo ne da pozitivne rezultate nastupa treća faza. Faza sloma ličnosti (Faza iscrpljenja i dezintegracije) Dolazi do slabljenja kompenzatornih mehanizama ličnosti, javlja se rasejanost, nemogućnost koncentracije, a mogućaje i pojava inhibicije i ukočenosti. Ponekad se javlja i intenzivni strah i panika, a u ekstremnim slučajevima mogu se ispoljiti akutni psihički poremećaji ili psihosomatska oboljenja.

Metabolički produkti, koji se nakupljaju u aktivnim mišićima i koji signaliziraju metaboličke promene, na početku fizičkog rada prvi šalju impulse centru u produženoj moždini i regulišu rad kardiovaksularnog sistema. Nakon toga, i proprioceptori informišu o promenama u mišićnom tonusu. Posle otprilike 30s uključuju se informacije iz hemoreceptora i baroreceptora karotidnog sinusa, koje nastaju zbog pada pritiska i sniženja pH krvi. Krvni pritisak se menja zbog dilatacije mišićnih arteriola, zbog nagomilavanja mlečne kiseline u krvi.

Na početku rada, u prvoj fazi opterećenja stvori se nešto mlečne kiseline dok traje “uigravanje” lanca transportnog mehanizma kiseonika, ali ova količina se ili iskoristi,ili eliminiše. Kada nivo mlečne kiseline u krvi pređe 2 mmol/l, to je znak da se, pored aerobnih procesa, u snabdevanje energijom uključio i anaerobni metabolizam (laktatni deo kiseoničkog duga). Kardiovaskularni centar je pod uticajem i viših kortikalnih centara i svesti, jer ga stimuliše i samo saznanje o predstojećem radu. Minutni volumen srca i utilizacija kiseonika U mirovanju srce na minut izbacuje zapreminu krvi približno jednaku celokupnoj količini krvi u organizmu (5 litara), ali u situacijama kada su povećani zahtevi za kiseonikom, minutni volumen srca može se povećati za oko 5-6 puta, dok se istovremeno utilizacija kiseonika u tkivima uveća tri puta.

Na taj način ukupna potrošnja kiseonika (VO2) može da se poveća 15 – 18 puta u odnosu na potrošnju u mirovanju, koja iznosi 250 ml O2 / min. Netreniranim osobama minutni volumen poveća se uglavnom na račun srčane frekvencije. Ona se poveća do oko 150 udara u minutu inhibicijom parasimpatikusa. Ubrzanje iznad 150 udara u minutu posledica je stimulacije simpatikusa (tzv. fight or flight response). Mlinutni volumen srca raste linearno sa povećanjem intenziteta rada, pretežno zbog linearnog porasta srčane frekvencije do oko 80% od individualnog maksimalnog aerobnog kapaciteta. Povećanje srčane frekvencije u toku rada daje informacije o integralnoj opterećenosti radnika.

Ona odražava energetsku potrošnju (dinamički rad), izometrijsko mišićno opterećenje (statički rad), termoregulaciju, psihičku napetost (stresne situacije) i cirkadijalne varijacije. Pri izometrijskom statičkom radu srčana frekvencija odmah u početku raste nelinearno. U toku dinamičkog mišićnog rada u kome su angažovane velike grupe mišića, srčana frekvencija u submaksimalnom području raste linearno, a približavanjem maksimalnom aerobnom kapacitetu postaje nelinearna. Uloga samog miokarda u povećanju minutnog volumena za vreme rada od sekundarnog je značaja. Smatra se da je porast minutnog volumena srca u toku rada uglavnom posledica većeg venskog priliva, a da miokard, pobuđen Starlingovim refleksom, samo unutar određenlh granica može da pojača snagu kontrakcije (sistolni volumen) i učestalost kontrakcija (frekvenciju srca).

Ta tzv. permisivna granica miokarda može biti bitno snižena pri srčanoj insuficijenciji, kada je fizička radna sposobnost ograničena nesposobnošću miokarda da prihvati povećani venski priliv koji potiče uglavnom iz radno aktivne skeletne muskulature. Najveća moguća frekvencija srca za vreme obavljanja teškog mišićnog rada zavisi od godina starosti i stanja treniranosti. Kod osoba starih 20 godina maksimalna frekvencija srca je oko 200, ali se smanjuje sa starenjem, tako da kod osoba starih između 50 i 60 godina iznosi 140. Veći maksimalni minutni volumen srca i veća maksimalna potrošnja kiseonika kod mlađih u poređenju sa starijim osobama, potiču najviše od veće maksimalne frekvencije srca kod mlađih osoba.

Fizički rad (rad skeletnih mišića) je glavni uzrok fizičkog opterećenja radom. Pod fizičkim radom se podrazumeva rad koji čovek obavlja pri savlađivanju tereta i otpora. Razlikujemo dinamički i statički fizički rad.

I – Dinamički rad Dinamički rad je rad u toku kojeg dolazi do promene položaja kostiju za koju je mišić pripojen i koji se sa mehaničkog aspekta karakteriše promenom položaja tela u prostoru. Dinamički rad je izotonička kontrakcija, pri kojoj se dužina mišića menja a tonus ne. Kod dinamičkog rada ređa je pojava zamora jer stalna kontrakcija i dekontrakcija mišića deluje kao pumpa koja ubrzava cirkulaciju krvi (omogućava dotok hranljivih materija i eliminaciju raspadnioh produkata).

Na početku dinamičkog rada, zbog energetskih potreba, potrošnja kiseonika se naglo povećava, kao i srčani rad i posle nekoliko minuta dostiže nivo na kome se stabilno održava dok traje rad (steady state). Početni strmi uspon krive potrošnje kiseonika i srčane frekvencije uslovljen je nedovoljnim snabdevanjem radnih mišića kiseonikom (krvlju). U tom trenutku nastaje kiseonički dug. Uspostavljanje stabilnog stanja označava, da je sinergija plućne ventilacije i cirkulcije dovela do izjednačavanja zahteva radnih mišića za kiseonikom i do snabdevanja njime. Po prestanku rada, kriva potrošnje kiseonika i srčane frekvence postepeno se spušta na vrednost u mirovanju. Za to vreme se vraća kiseonički dug.

II – Statički rad Statički rad je rad mišića u kome nema premeštanja u prostoru, pa se zove i statički napor jer je spoljni mehanički učinak jednak nuli. U toku statičkog rada troši se energija za zatezanje određenih mišićnih grupa, koje su neophodne da bi organizam održao određeni položaj u prostoru (dugo stajanje, dizanje alata, pridržavanje tereta …).

Statički rad predstavlja izometrijsku kontrakciju u toku koje dolazi do povećanja tonusa mišića. Karakteriše ga: manja energijska potrošnja u odnosu na dinamički rad ali brže dovodi do zamora i premora, zbog toga što u toku statičkog rada dolazi do povećanja tonusa mišića koji vrše kompresiju na krvne sudove, otežana cirkulacija, smanjuje dotok hranljivih materija (kiseonik, glukoza) i smanjuje odvod raspadnih produkata metabolizma (mlečna kiselina) pa se brže javlja zamor. Za vreme statičkog rada, zbog izometrijske kontrakcije mišića, potrošnja kiseonika je znatno manja od zahteva za kiseonikom, pri čemu se stvara veliki kiseonički dug.

Po prestanku rada, potrošnja kiseonika i dalje raste, zatim se vrlo sporo vrća na vrednost u mirovanju. Srčana frekvenca nije linearna sa potrošnjom kiseonika kao u slučaju dinamičkog rada. Povećana potrošnja kiseonika po prestanku statičkog rada zove se Linhardov fenomen. U toku statičkog rada zbog izometrijske kontrakcije otežana je cirkulacija krvi što znači otežano je snabdevanje aktivnih mišića kiseonikom kao i eliminacija mlečne kiseline i ugljendioksida iz aktivnih mišića pa se statički rad obavlja u anaerobnim uslovima što dovodi do stvaranja velikog kiseoničkog deficita pa je po prestanku rada za vraćanje kiseoničkog duga potreban veći utrošak kiseonika.